 |
| Бранислав Нушић |
Најзначајнији српски комедиограф после Ј. Поповића Стерије, Нушић је неговао све драмске врсте, од трагедије до фарсе. Његове драме са национално-историјским темама, Кнез Иво од Семберије (1902) и Хаџи Лоја (1908), имале су широку популарност због потресних примера људске племенитости, али нису успеле да се одрже на репертоару. Сличан је случај и са трагедијом Наход (1923), рађеној по народној песми. Таленат хумористе и сатиричара налазио је најбољи израз и најуспешнију примену у комедији: слика Србије с краја XIX и почетка XX века, у брзим историјским променама и сложеним друштвеним, политичким, економским и културним кретањима, има сугестивно аутентичних црта једне средине са посебном атмосфером, са својим наравима и менталитетом, са пластиком времена. Прави Нушић, осетљив сведок и познавалац једне епохе, са природом и темпераментом опсерватора који је изоштрио вид и слух за карактеристичне, а понекад и пресудне појаве времена, налази се баш у текстовима који хватају ритам успона Србије у историјским грчевима младе државе. Већ у својим првим комедијама он је сликар једнога друштвеног стања чије ће стожерне елементе — власт, бирократизам, новац, протекција — обележавати и осветљавати као трајније симболе мучнине прелазног периода. Сасвим млад, са деветнаест година, он у комедији Народни посланик (написана 1883) уобличује парламентаризам у ономе што је његово наличје, што је лажна фасада нескрупулозне борбе за власт примитивних људи који властити интерес идентификују са народним. Полицијске методе насиља, преваре, фалсификата и других поступака којима режим осигурава парламент састављен од послушних и оданих чланова, људи без политичког видика и без моралне снаге, само су ознаке механизма власти. Комедија је могла бити још шира и продорнија слика средине и времена да писац није ишао за комичним ефектима и хумористичним решењима, запостављајући појаву и значај опозиције као борбеног носиоца напреднијих тежњи, сводећи њену улогу на безначајног партнера у игри парламентаризма. Та слабост значајног комедиографа и сатиричара одузимаће од вредности његових дела и онда када би она могла да означе један виши степен општијих црта људске природе и социјалних судара и антагонизама. Видљиво је то и у комедији Сумњиво лице (1888), духовитој слици полицијског самовлашћа, ограничености и оне сужености видика која моћно карактерише појам и дух бирократизма. Цела та слика једне канцеларије као микроћелије јединственог полицијског организма остварује своје најживље боје у ведрој шали, у смеху, у лакрдији, у неусиљеном хумору. То замрачено доба нема заправо замрачену пројекцију, али и на овај начин делује својом сатиричном суштином. И комедија Протекција (1889) иде у ред оних које су обележиле једну од дејствених сила тадашњега друштва.
Још је живља и продорнија Госпођа министарка (1931), са ванредном људском, психолошком и моралном пластиком скоројевића у сировој, неутаживој и неукротивој похлепи за влашћу, новцем, угледом. У драми Свет (1906) и комедији Ожалошћена породица (1934) писац је улазио у аналитичка осветљавања људских мана и несавршености у различитим манифестацијама, али са преовлађивањем хипокризије, лажног морала и сурово егоистичких нагона.
Друга државна формација, предратна Југославија, није Нушићу била толико блиска као Србија; сложеност нових друштвених и уопште животних појава измицала је специфичности његовог талента. Ипак, његова предсмртна комедија Покојник (1937) значи дубљи продор у свет већ непоправљиво изопачен страстима и изневеравањима људскости: ту је синтеза научног, политичког, друштвеног неморала у спрези са негативним појавама људске природе. Пажњу заслужују и Нушићеве приповетке, каткад са врло живим ликовима и свежином аутентичне друштвене атмосфере.
Извор: др Бошко Новаковић, "Бранислав Нушић", Југословенски књижевни лексикон (Матица српска, Нови Сад, 1971, 377-378 стр.)
